ZASTITA IDENTITETA I PRIVATNOSTI
Privatnost na internetu
Privatnost na internetu uključuje pravo na lične informacije u vezi sa čuvanjem, upotrebom, obezbeđenjem od trećih lica i prikazivanje ličnih informacija preko interneta. Zaštita može da podrazumeva i lične identifikacione informacije (LII) ili ne-LII informacije koje se odnose na posetioca određene veb stranice. LII se odnosi na sve informacije koje se mogu koristiti za identifikaciju pojedinca. Na primer, samo pomoću godina starosti i fizičke adrese pojedinca se može odrediti ko je pojedinac bez eksplicitnog otkrivanja njegovog imena, jer su ova dva faktora često dovoljna da se određeno lice identifikuje. Internet privatnost predstavlja ogranak kompjuterske privatnosti. Veliki broj eksperata iz oblasti bezbednosti i privatnosti veruju da privatnost ne postoji; „Privatnost je mrtva – prebolite to“[1] prema mišljenju Stiva Rambama, privatnog detektiva u oblasti internet privatnosti.
Nivoi privatnosti[uredi]
Ljudi čija je zabrinutost za internet privatnost umerena ne bi trebalo da teže potpunoj anonimnosti. Internet korisnici mogu da zaštite svoju privatnost preko kontrolisanog otkrivanja ličnih informacija. Otkrivanje IP adrese, ne zbog ličnog identifikovanja i sličnih informacija, može da postane prihvatljivo u zamenu za praktičnost. Sa druge strane, neki ljudi žele više da zaštite svoju privatnost. U tom slučaju, oni mogu da pokušaju da postignu internet anonimnost da bi se obezbedila privatnost – korišćenje interneta bez davanja mogućnosti trećem licu da se poveže sa internet aktivnostima za ličnu identifikaciju (LII) internet korisnika. Postoji mnogo načina za zaštitu pojedinaca i njihovih finansija na internetu, posebno ako se radi o upravljanju investicijama. Prvo, da se osigura bezbednost, komuniciranje sa brokerom lično ili preko telefona, da se zna identitet osobe koja je odgovorna za novac pojedinca. Drugo, postavljati pitanja. Treće, da se zaštite sve lične informacije. Da se suzdrže od davanja imena i prezimena, adrese, ili bilo koje druge lične informacije koja može da se iskoristi za pristup finansijama. Informacije se mogu dati samo ako se utvrdi da su kompanija i lice legitimni. Postoje mnoge vladine grupe koje štite našu privatnost i bezbednost na internetu. Federalna komisija za trgovinu (FKT) naglašava da je zaštita pojedinca koji koriste internet veoma značajna. Obratite pažnju na korpu i imejlove dobijene sa interneta. Hakeri lako mogu da dođu do ovakvih e-poruka. Postavljajte teške lozinke, da ne bi svako mogao lako da dođe do informacija. Pre nego što date lične informacije, potvrdite legitimnost druge strane. Centar za žalbe za internet kriminal (engl. Internet Crime Complaint Center - IC3) sarađuje sa Federalnim biroom za istrage (FBI) da bi pomogli i dobili krivične žalbe u vezi sa internetom. Stejt Department SAD ima misiju da smanji kriminal na internetu na međunarodnom nivou.[2] Objavljivanje postova na internetu može biti štetno za pojedince. Informacije objavljene na internetu su trajne. Tu spadaju komentari napisani na blogovima, slikama i internet stranama kao što su Fejsbuk i Tviter. Sve to je sakupljeno u sajber prostoru (engl. cyberspace) i kada se jednom objave, te inforacije mogu svi da pronađu i pročitaju. Takođe, te informacije mogu biti štetne po ljude koji kasnije budu aplicirali za posao.[3]
Privatnost na socijalnim mrežama[uredi]
Pre ekspanzije društvenih mreža u protekloj deceniji, postojali su stariji oblici tehnologija društvenih mreža koje su uključivale igrice za više igrača na mreži, blogove, grupe za vesti, mejling liste kao i usluge spajanja ljudi. Sve ovo stvorilo je okosnicu novih modernih sajtova a privatnost je od samog početka bila ugrožena.[14]
Spokeo (engl. Spokeo)– Spokeo je pretraživač za povezivanje ljudi koji koristi podatke skupljene agregacijom. Sajt sadrži informacije kao što su starost, status veze, imućnost, informacije o bližim članovima porodice kao i adrese ljudi. Ove informacije su sakupljene pomoću podataka koji već postoje na internetu ili drugim javnim evidencijama, ali sajt ne garantuje za tačnost podataka.[15]
Slučaj Tvitera (engl. Twitter) – Januara 2011. vlada je uručila društvenoj mreži Tviter sudski nalog za otkrivanje informacija o pojedinim korisnicima koji su bili umešani u slučajeve Vikiliksa (engl. WikiLeaks). Ishod ovog slučaja je za preispitivanje jer je u pitanju kršenje korisnikovih prava iz Prvog amandmana. Tviter je reagovao opozivanjem sudskog naloga, zalažući se za ideju da bi korisnici interneta trebalo da budu obavešteni i da im se pruži šansa da odbrane svoja ustavna prava pred sudom pre kompromitovanja istih.[16]
Studija: Prijatelji na Fejsbuku – Na Severnoistočnjačkom univerzitetu (engl. Northeastern University) sprovedena je studija od strane Alana Mislova (engl. Alan Mislove) i njegovih kolega sa Maks Plank instituta za softverske sisteme (engl. Max Planck Institute for Software Systems), u kojoj je napravljen algoritam čija je svrha bila pokušaj pronalaženja ličnih karakteristika korisnika Fejsbuka na osnovu liste njegovih prijatelja. Tražili su informacije poput pohađane srednje škole i fakulteta, glavnog predmeta na studijama (smera), rodnog grada, godine diplomiranja i čak i informacije o studenstkom domu u kom su možda živeli. Studija je pokazala da se samo 5% ljudi setilo da zaštiti listu prijatelja. Što se tiče ostalih korisnika, 58% je objavilo koji su univerzitet pohađali, 42% je prikazivalo radno mesto, 35% interesovanja i 19% je omogućilo javni pristup informaciji o svom prebivalištu. Uzajamnom povezanošću informacije o prijateljima na Fejsbuku i pohađanog univerziteta bilo je jednostavno analizirati korisnika Fejsbuka na osnovu njegove liste prijatelja. Činjenica je da je ovo sve veoma korisno marketingu za targetiranje svojih javnosti, ali je takođe i velika opasnost po privatnost svih korisnika Fejsbuka.[17]
Comments
Post a Comment